Našli smo se u 19:15h na glavnom ulazu našeg čuvenog Velikog Parka. Zapalili smo cigarete i krenuli niz glavnu ulicu, stigli do prve Zlatare, u kojoj najviše cene karate, ali su mu rekli da jedan zub nije pravo zlato već nešto drugo, stoga smo otišli u jednu Zlataru u ulici Lole Ribara, koja je ujedno i menjačnica, u toj Zlatari ne traže ni ličnu kartu, ni pasoš, nikakve podatke i dobio je 2340 dinara za jedan zlatan zub i malo privezak sa detelinom sa četri lista. Bio je jako lep, dok sam gledala kako daje prodavačici taj privezak, zamišljala sam ga okačenog na moj tanak srebrni lančić, koji mi je kupio otac za šesn'esti rođendan i zamišljala sam ga oko svog vrata. Kako bi bilo lepo da na jednom mestu, još oko vrata stoje dve uspomene mojih omiljenih muškarca. Najvoljnijih, nepobedivih i najboljih! No, dobro. Kupili smo u Tobaco Shop-u veliki, crveno-žuti plin za upaljače i na sred ulice pokušavali da napunimo njegov nov upaljač, koji je pronašao u baka Gocinoj sobi, mali crveno-beli, kao mali kvadratić, baš je zanimljiv i lep, ali uzalud. Iako je imao plina u sebi, nije hteo da radi, nije uspeo da ga popravi. Kupio je i male braon zle, koje mirišu na neku vrstu voća i imaju sladak ukus, tako on makar kaže, jer je on nervoze i čekanja strpao u usta i počeo da je žvaće. Iznervirao se jer je bilo mnogo hladno, bilo je oko 20:25h kada smo završili sve što smo imali. Jovana smo čekali duže od pola sata, doš'o je i doneo nam tri + jedan. Otišli smo taksijem do Prištinske 25, njegove kuće, on je skuvao jako zaslađenu kafu i smotao jedan. U međuvremenu je došla Sara Vranić kod njega, a ja sam u 21:30h krenula da se nađem sa Damirom. Bili smo u Hide Parku, popili čaj i razišli se. Ne znam više na koje strane i koliko ga lažem, ali me ni ne zanima, iskreno. Because that makes me Hustler and I love being a Hustler. XoXo~
Otišla sam kod njega oko 18h. Bio je tu i Gaša. Odgledali smo film "Thing We Lost In The Fire" i ostali pod utiskom filma narednih pola sata. Jako dobar film. Nakon toga je Gaša otiš'o kući, a David i ja smo planirali da idemo u 6D bioskop. Skrpili bi po 500 dinara, po 200 za film, ostalo za organizaciju i možda za neki sok, ako bi nam ostalo nešto para, ali smo ipak odkazali, jer nismo imali dovoljno para. Stoga smo se organizovali i ostali kod njega. Njegova baka Goca, nam je iskokala kokice, on je skuvao kafu, seli smo i igrali igricu "Postal 2" maltretirali jedno drugo do kasnih sata, slušali njegov divni pucketavi zvuk gramofona i oko 00:30h sam se skrasila i izašla iz njegove kuće. Jebote, koliko samo volim da odem kod njega. Jebote, koliko samo volim njega. Kupila sam mu tri strelice za Pikado (crvenu, žutu i plavu) ali nažalost ne mogu da se koriste za njegov Pikado, pa smo samo zaboli te tri strelice po sredini i nakrivo na Pikadu, čisto radi ukrasa i uspomene. Poklona. A bio je oduševljen i ostao je oduševljen mogla sam videti to na njegovom licu, mogla sam osetiti to. Još jedno lepo popodne/veče, provedeno sa njim.
Čoveče. Izbacujem dim iz zakržljalih pluća, ležim u krevetu, ispod ćebeta i jorgana i tresem se od hladnoće, razmišljam. Razmišljam o svom najboljem prijatelju. Primetila sam da jako često razmišljam o njemu. Knjigu koju sam počela da pišem pre par meseci, o njegovom i mom prijateljstvu i dalje nisam završila. Nikako da završim tu četvrtinu. Četvrtinu. Nemam želju za pisanjem, a za izbacivanjem svojih sopstvenih misli na papir imam. Ali ne mogu da pišem, ne mogu da uzmem hemijsku u ruku i započnem sve što želim, ne znam iz kog razloga, ali prosto, ne mogu. Da li je to zato što sam postala lenji gmaz, ili zato što sam manje depresivna? Rekla bih da je ovo drugo u pitanju. Manje sam depresivna, zato što sam ponovo sa Damirom. Iako on nimalo nije dobar za mene. Lepo mi je sa njim, ali naravno, baš kao i uvek, ja nikada neću biti dovoljno zadovoljna. Ovog puta i ne treba da budem. Itekako ne treba da budem! Nastaviću da se zadovoljavam njegovim sitnicama, pa će mi se sve to valjda obiti o glavu jednog dana. Pa ću pitati samu sebe gde su mi bile oči, a kamoli gde mi je mozak odlutao. Da, da, znam..Uvek to tako ide. Životni bolesni vrtlog. Dosta drugačije-a zapravo je sve isto. Znate, ono kao, menjamo se, promenimo se-ali se uvek vratimo na isto. Kao, sve se kreće velikom brzinom, tolikom brzinom, da godine trče i lete pored nas, a mi i ne obraćamo toliko pažnju na njih. A ne zaboravimo i to da je vreme ograničavajući faktor. Ograničenost. Ježim se na samu pomisao te reči. Gadi mi se. On počinje da mi se gadi. Njegov poljubac i grozno, vlažno baratanje jezikom mi se gadi. Iz želudca do grla i spolja, mu smrdi na crni luk. Pa da i ja kažem, da se čovek ispovraća. Toliko puta me iznervira i isto toliko puta prećutim i prećutaću..Ali, makar moram da zapišem, iskucam, šta god, samo da izbacim ovaj odvratni bes iz sebe! Zašto dozvoljavam sve ovo samoj sebi? Zašto se toliko zadovoljavam sitnicama?! Okej, razumem ja to da su sitnice jako značajne u ljudskim životima, jer, ako pogledamo malo dublje i bolje, a ne ograničeno kao konji, onda shvatimo da zapravo sve i potiče od sitnica. Iz sitnica. Najmanjih, površinskih, nestaloženih i nesigurnih, klimavih-sitnica. Ne zanima me. Ne želim da izgubim i svoj mozak, ako vreme već gubim. Neću mariti toliko. Šta bude-biće. I to je to. Volela bih da od sad uvek zapišem svaki događaj, svaki dan, svako jutro, podne i veče provedeno sa njim, zapišem ovde. Volela bih da dobijem ogromnu želju za voljom i ispunim to što želim, a ne da zanemarim. Želim da ovo bude dnevnik namenjen samo za mog prijatelja i mene. Za Davida i mene. I biće. Verujte u mene, ja verujem u sebe.
Powered by blog.rs
