Dark Side Of The Moon

Čoveče. Izbacujem dim iz zakržljalih pluća, ležim u krevetu, ispod ćebeta i jorgana i tresem se od hladnoće, razmišljam. Razmišljam o svom najboljem prijatelju. Primetila sam da jako često razmišljam o njemu. Knjigu koju sam počela da pišem pre par meseci, o njegovom i mom prijateljstvu i dalje nisam završila. Nikako da završim tu četvrtinu. Četvrtinu. Nemam želju za pisanjem, a za izbacivanjem svojih sopstvenih misli na papir imam. Ali ne mogu da pišem, ne mogu da uzmem hemijsku u ruku i započnem sve što želim, ne znam iz kog razloga, ali prosto, ne mogu. Da li je to zato što sam postala lenji gmaz, ili zato što sam manje depresivna? Rekla bih da je ovo drugo u pitanju. Manje sam depresivna, zato što sam ponovo sa Damirom. Iako on nimalo nije dobar za mene. Lepo mi je sa njim, ali naravno, baš kao i uvek, ja nikada neću biti dovoljno zadovoljna. Ovog puta i ne treba da budem. Itekako ne treba da budem! Nastaviću da se zadovoljavam njegovim sitnicama, pa će mi se sve to valjda obiti o glavu jednog dana. Pa ću pitati samu sebe gde su mi bile oči, a kamoli gde mi je mozak odlutao. Da, da, znam..Uvek to tako ide. Životni bolesni vrtlog. Dosta drugačije-a zapravo je sve isto. Znate, ono kao, menjamo se, promenimo se-ali se uvek vratimo na isto. Kao, sve se kreće velikom brzinom, tolikom brzinom, da godine trče i lete pored nas, a mi i ne obraćamo toliko pažnju na njih. A ne zaboravimo i to da je vreme ograničavajući faktor. Ograničenost. Ježim se na samu pomisao te reči. Gadi mi se. On počinje da mi se gadi. Njegov poljubac i grozno, vlažno baratanje jezikom mi se gadi. Iz želudca do grla i spolja, mu smrdi na crni luk. Pa da i ja kažem, da se čovek ispovraća. Toliko puta me iznervira i isto toliko puta prećutim i prećutaću..Ali, makar moram da zapišem, iskucam, šta god, samo da izbacim ovaj odvratni bes iz sebe! Zašto dozvoljavam sve ovo samoj sebi? Zašto se toliko zadovoljavam sitnicama?! Okej, razumem ja to da su sitnice jako značajne u ljudskim životima, jer, ako pogledamo malo dublje i bolje, a ne ograničeno kao konji, onda shvatimo da zapravo sve i potiče od sitnica. Iz sitnica. Najmanjih, površinskih, nestaloženih i nesigurnih, klimavih-sitnica. Ne zanima me. Ne želim da izgubim i svoj mozak, ako vreme već gubim. Neću mariti toliko. Šta bude-biće. I to je to. Volela bih da od sad uvek zapišem svaki događaj, svaki dan, svako jutro, podne i veče provedeno sa njim, zapišem ovde. Volela bih da dobijem ogromnu želju za voljom i ispunim to što želim, a ne da zanemarim. Želim da ovo bude dnevnik namenjen samo za mog prijatelja i mene. Za Davida i mene. I biće. Verujte u mene, ja verujem u sebe.